Salaši

Reč salaš potiče od mađarske reči “szallas” (smeštaj). Prvobitno, salaši su bila letnja staništa seljaka, dok su vremenom pojedini postajali stalno nastanjeni. Nastanak salaša u Vojvodini počinje u vreme kada su ovaj prostor naseljavali graničari na rubu Austrougarskog carstva. U 15. Veku. Salašarske pustare napustili su ugarski plemići spasavajući se od turskog nadiranja, te su kasnije u 17. veku salaše dobijali doseljeni Srbi kao nagradu za vojne zasluge. Voda, kao uslov za opstanak ljudi i stoke na salašu, vadila se isključivo iz kopanih bunara. Nalazili su se uglavnom na sredini dvorišta, dubine od 8 do 10 metara. Za izvlačenje velike količine vode koristio se sistem đerma, dok se krupna stoka napajala iz valova izgrađenog uz bunar
Kako su nastali Vojvođanski salaši? Kada su naši preci, paori počeli izmeštati svoja domaćinstva van sela da bi bili bliže oranici koja ih je hranila pa samim tim i lakše obavljali setvu,žetvu, .. nastajali su salaši. Omiljena jela bila su pasulj sa suvim mesom, sarma, krompirača, hleb i lepinja, a nedelja nije mogla da prođe bez živinske supe sa dugačkim žutim rezancima, kuvanim mesom sa sosom i kiflicama sa salom ili štrudlom od maka i suvog grožđa ili bundevara. Tu je i slanina, šunka, džigernjača, švargla, čvarci,…i tako u nedogled.. Uz tako jaku hranu išlo je naravno i piće. Salašari su najčešće nazdravljali uz vino iz svog podruma. A pre jela nije se zaboravljala ni čašica ‘’dudare’’.
„Posađeni“ na sred oranice,salaši dovoljno usamljeni u nepreglednoj ravnici,ali opet nezvani gost nije mogao samo tako doći, jer bi ga domaćin spazio još iz daleka… Komšija je, opet, salašarima uvek bio nešto više i važnije nego onima u selu.
Na salašima se živelo i radilo u dosluhu sa prirodom pa su od prirodnih materijala i sazdani..ustajalo se sa suncem a legalo sa mesecom…
Nepregledno prostranstvo vojvođanske ravnice nekada je bilo isparcelisano na salaše, bogata seoska gazdinstva koja su imala sve: polja žita i kukuruza, glavnu zgradu za stanovanje, gostinsku kuću i posebne odaje za poslugu, pomoćne prostorije, pušnicu za meso, skladište, korale, ambare, staje, svinjce i kokošinjce… Nažalost, odavno se ni u jednom više ne vidi dim iz odžaka i ne čuje škripa đerma na bunaru.
Ipak danas, vojvođanska seoska turistička ponuda otvara gostinjske sobe starih paorskih domaćinstava sa starinskim komadima nameštaja, mirisom dunja i čiste posteljine, “oživelim“ dimnjacima,i mirisima salašarske kuhinje. Posetite ih.

Tags:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *
You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>